U ovom članku objasniću na primeru kako sam naučio koliko je bitno i važno biti smiren.
Pre par godina sam polagao vozački ispit. To mi je dosta tada značilo, tako da se dobro sećam svega. Prvi put kada sam polagao sam se probudio rano ujtru. Još od kada sam se probudio sam bio malo uznemiren i nervozan…
I onda sam došao tamo i počeli smo, ušao sam u auto, upalio ga, sve je pošlo ok, dok nisam napravio jednu malu grešku… To me je malo prepalo…
Ubrzo je došlo do još jedne greške i bilo je gotovo za taj put… Pomislio sam u sebi, ok, tek je prvi put. Nisam uspeo ovaj put, ali ću sigurno sledeći.
Drugi put je bilo još gore. Bio sam dosta nervozan… Stalno mi je prolazilo kroz glavu, kako je ok da neko padne jednom, ali kako moram sada proći… kako će sve biti u redu, samo ako se malo potrudim. I tada sam „pao“… Instruktor mi je rekao da ne može da me prepozna, dobro sam vozio, kada sam bio sa njim… ali sada su mi ruke igrale za volanom od nervoze.
Treći put… Trudio sam se da se smejem, pričao 200 na sat sa ljudima koji su čekali samnom na polaganju. Možda sam nekome izgledao i raspoloženo ali unutra… celo biće je bilo skoncentrisano na to da je već treći put… „ne smem sebi dozvoliti da ne uspem, šta će drugi misliti, svi prođu iz drugog“… bla bla… pao sam 
Četvrti put… sećam se da sam pre polaganja, ujutru, ušao u pekaru, kupio neko pecivo, i toliko bio nervozan da nisam mogao da jedem. Samo sam bacio pecivo. Ne sećam se svega, ali čini mi se da sam taj put napravio veliku grešku… Mislim, nikog nisam ubio ali, pao sam…
Razmišljao sam: „šta mi je dođavola… Počeo sam da paničim, da mi s vremena na vreme prolazi kroz glavu, „nikad neću položiti“… „ma nek ide dođavola sve“… „mora da nešto nije bilo u redu sa kolima“… Sada, kada se setim toga, smešno je, ali tada sam samo paničio. Osećao sam se kao da gubim mnogo svaki put kada sam pao. „Svi“ su prolazili iz prvog, drugog, trećeg puta, mene je čekao peti! Počeo sam da nabrajam sve drugove i ljude koji su prolazili iz prvog, drugog, trećeg puta, i počeo da samog sebe obeshrabrujem… Nervirala me je i auto škola, i instruktor i komisija i sve ostalo…
Naravno, nisu „svi“ prolazili tako, ali ja sam u panici počeo da preuveličavam, da stalno mislim negativno, i tako hranim svoju nervozu… šta da kažem… Nisam se tako stalno, bez prestanka osećao, ali je bilo trenutaka…
Da li ste nekad prolazili kroz tako nešto? Ne samo da ste uspaničeni zbog nekog događaja koji će tek doći, već vaše misli „hrane“ i povećavaju vašu nervozu iz minuta u minut…
I tako je došao taj peti put… Međutim, ovaj put je bilo drugačije.
Ne znam šta ili ko (možda instruktor) ali mi je nešto ukazalo na moju nervozu, kao glavni problem. Nije bilo moje znanje o vožnji. Znao sam sva pravila, znao sam kako, uzimao sam stalno dodatne časove, već smo sve prešli više puta. Znao sam da vozim. Nije bilo do toga da me neko tamo nije voleo. Niko nije imao razloga da bilo šta oseća prema meni. Bilo je samo do toga da sam ja bio izuzetno nervozan, zabrinut, uplašen ili šta već.
To bi me totalno blokiralo. Tako da u trenutku vožnje moja pažnja nije bila za volanom.
Taj peti put sam naučio veoma veoma važnu lekciju. Važniju od same vozačke dozvole. A to je da će te nervoza i briga blokirati čak i u stvarima koje poznaješ. Često, nije uopšte do znanja, niti do veštine, niti do talenta… već samo do toga koliko ste opušteni.
Usput budi rečeno, položio sam vozački i dobio dozvolu tog, petog puta. Nisam bio nervozan. Naprotiv, nisam razmišljao niti o tome šta će drugi reći, niti o tome koji je put, niti o bilo čemu drugom… samo sam vozio, i sve je prošlo ok.
Kako se izboriti sa tim?
Kako se izboriti sa nervozom kada ona preti da vam uništi šanse u nečemu? Iz ovoga što sam vam rekao sam naučio. Analizirajmo to.
Prvo, prestao sam da očekujem perfekcionizam od sebe. Nisam više razmišljao o tome da li ću proći ili ne.
Drugo, indetifikovao sam nervozu kao problem. Ništa sem nervoze me nije kočilo. Naravno, maskirao sam to i sabotirao samog sebe tako što sam pričao kako je kriva komisija, ili su moje veštine vožnje krive, ili „ta prokleta ulica“… ali je postojao samo jedan „krivac“. Nerovoza. Kada sam to uvideo, mogao sam da prepoznam krivca i da ga otklonim istog trenutka, jer ovaj krivac zavisi od mene. Drugim rečima, kada sam postao svestan problema, postao sam opušten.
Zaključak
Čudno je ponekad kako u običnim životnim situacijama možemo naučiti različite bitne stvari.
Ovo je jedna obična stvar, dobiti vozačku dozvolu… ali je mene naučilo vrednoj lekciji koja mi koristi i dan danas. Osetio sam veliku pozitivnu promenu u svom životu od kada sam shvatio koliko me stres i briga blokiraju. Naravno i danas nekad ne odolim nerviranju. Međutim, stvari radim sa mnogo više lakoće i uživanja nego ikada ranije.
